Sam Harris – Pismo hriščanskoj naciji

Ako se ikada budemo izdigli iznad religije u nekoj budućnosti, osvrnućemo se na ovaj period naše istorije i gledaćemo je sa hororom i zaprepašćenjem baš kao što sada gledamo na ropstvo u Sjedinjenim Američkim državama.”

Sam Harris, za one koji su neupućeni u njegov rad, je Američki autor koji je sa svoje dve knjige (koje spadaju u antropologiju religije i kulture) uspeo da prostrese ceo sistem organizovane religije uvodeći u ljudski diskurs rušenje tabua i jaku kritiku na osnovu pre svega naučnih činjenica kombinujući ih sa pozivom na zdrav razum. Njegova prva knjiga „End of Faith”, koja je 2005. godine osvojila PEN/Martha Albrand Award, doživela je ogromnu reakciju javnosti, kako medija tako i mnogih religioznih zajednica i generalne populacije. “The End of Faith” doživela je bestseller tiraže, što je autora lansiralo među vodeće spisatelje koji su se uhvatili u koštac sa jednom od najvećih rasprava koja traje zaista predugo, a to je negativni impakt religije na našu civilizaciju i način života. “Pismo hrišćanskoj naciji” je knjiga koja zapravo nije trebalo da bude knjiga, već je nastala sasvim spontano.

Kako sam naslov kaže, u pitanju je pismo koje je autor slao kao odgovor ljudima koji su ga kontaktirali preko mejla nakon knjige “End of Faith”, trudeći se da mu objasne gde je pogrešio u knjizi ili da ga ubede da će goreti u paklu zbog toga što je otvorio tu nesrećnu “Pandorinu kutiju”. Najzanimljivije je to da sve što je rekao u “End of Faith” o netoleranciji velikih monoteističkih religija bilo potvrđeno kroz pisma koje je dobijao na mail. Najveći govor mržnje su upravo imali ostrašćeni vernici, jer autor iznosi delove pisama koje je dobio. Da bi odgovorio svima njima, razvio je ogroman chain mail, “pismo” kojim je odgovarao na većinu dopisa. Kako se tematika problema širila, tako je dodavao određene delove i na kraju je to postalo toliko opširno da je odlučio da napisše omanju knjigu koja će biti odgovor za sve u isto vreme.

Za razliku od “End of Faith”, u “Pismu hrišćanskoj naciji” autor se obraća direktno hrišćanskim fundamentalistima udarajući u sam koren njihovih verovanja, ali u isto vreme ne očekujući da će tu knjigu upravo čitati ti ljudi već tzv. sekularni hrišćani, kao i oni “umereni”, prebacujući težište priče na njihovo kulturno tlo. Harris se obraća direktno članovima konzervativnog pokreta “Hrišćansko pravo” u Americi, koji zastupaju stav da je “Dobra knjiga” odgovor na sva pitanja moralnosti. On ističe moralni kod Starog zaveta, u kome imamo zbir “moralinih” principa, kao što je homoseksualizam, ropstvo, smrtne kazne za počinjene zločine itd, kao moralno dozvoljene imperative norme.

S druge strane, kao primer i kontrast tome, navodi kompletno učenje nenasilja Jainism-a. Harris ide dalje u raspravi i zauzima stav da se držanjem određene dogme stvara lažni moral koji čoveka odvaja od realnosti ljudske patnje i pokušaja da se ona ublaži. Da ovakav “lažni moral” stoji na putu koji utiče na zdravlje, koristeći statistiku navodi zabranu upotrebe kondoma i popularizaciji apstinencije, povišeni broj abortusa, upotrebe nove vakcine protiv humanog papiloma virusa, kao i istraživanja na matičnim ćelijama koje bi moglo da spasi milione života.sam-harris-letter-to-a-christian-nationKnjiga se generalno bavi istrebljivanjem religije, barem kako je mi znamo. Haris piše: “Ako se ikada budemo izdigli iznad religije u nekoj budućnosti, osvrnućemo se na ovaj period naše istorije i gledaćemo je sa hororom i zaprepašćenjem, baš kao što sada gledamo na ropstvo u Sjedinjenim Američkim državama.”

Da li je izvodljivo? Pa, još uvek vrlo teško, ali stvari izgledaju sve bolje svaki dan. Mada autor ne misli da bi trebalo da odbacimo etiku ili ljudsku potrebu za spiritualnim, već jednostavno verovanje na osnovu loših dokaza, koje nikada nije bilo dobra ideja.

Kao što je recimo verovanje da će se Isus vratiti u sledećih 50 godina, što veruje 44% američke populacije. Ovakva apokaliptična verovanja imaju političke, ekonomske i prirodne posledice. A utemeljene su samo na religijskoj dogmi. Ovakve ideje vođene dogmama nemaju nikakvo zdravorazumsko uporište, niti se o njima može povesti neka konstruktivna racionalna polemika ili diskusija.

Religiozni dogmatizam podstiče ratove,unazađuje napredak medicinskog istraživanja, oduzima previše materijalnih i ljudskih resursa, i kako je to autor rekao na najkraći mogući način – ubija vas. Ono što većina ljudi zove “vera” (u religijskom smislu te reči) je ništa drugo do prihvatanje religiozne dogme bez kritike. To je upravo ono što Haris hoće da iznese kao poentu, da se treba izdići iznad tog impulsa koji je uvek potecionalni izvor konflikta.

Trenutno u svetu ne postoji nikakva diskusija na temu religije i njenog uticaja na ljudsko društvo, već je sve svedeno na nevoljnost da se “uvrede” nečija religiozna uverenja pričom ili diskusijom kako je njihova vera i pored svih dokaza i zdravog razuma izlomila i podelila ceo svet i da je uzrok mnogih patnji i nejkednakosti u ljudskoj civilizaciji. U pitanju je ljudska arogancija i stara dobra sujeta, zatvorenost za nove ideje i progress. Religijska uverenja stvaraju predrasude i unazađuju bilo koje jače razmišljanje o tome koliko utiču na socijalna pitanja od velike važnosti, kao i na sam svet koji nas neopsredno okružuje.

Sada bi neko ko čita ovaj tekst možda i pomislio da je ovo knjiga koja seje versku mržnju prema vernicima, ali baš suprotno. Ovo je apel, krik zdravog razuma u pomoć, jer iako naizgled jeste osuda religije, odnosi se na sistematko organizovanu instituciju koja upravlja najmoćnijim zemljama u svetu. Još jedan primer je da je lakše doći na poziciju moći u recimo konkretno Americi ako ste vernik, homoseksualac ili druge boje kože, nego nevernik. Takođe knjiga opisuje trenutnu bitku između nauke i religije, obrađuje teme kako možemo biti moralni i bez religije, kao i da je to nešto što nije uslovljeno istom.

Haris samo ističe ono što je očigledno i ono što je svima već poznata tajna. Nikako ne sugeriše da treba ljude zatvarati zbog toga u šta veruju, već da neka određena verovanja toliko zaostaju za razvojom civilizacije, da postaju poteškoća u daljem napredovanju društva. Ona ne bi trebalo da budu tabu već otvorena kritici i podložna menjanju. Loše ideje pod skutom religije trebalo bi da prestraše svakog ko iole malo razmišlja svojom glavom.

Ukoliko imate svoje sumnje, pročitajte knjigu. Toplo vam je preporučujem za vaše, a i svačije dobro. Ako poželite dalju literature tu su: Den Denet, Stiven Vaimberg i Ričard Dokins.

www.samharris.org

Advertisements