Bušido – Etika samuraja i duša Japana

Plodovi japanske kulturne baštine: Haiku, origami, bonsan, akupunktura, šijacu, đakuzi, karate, džudo, aikido, i jedinstvena kinematografska ostvarenja, ušli su u naše živote uporedo sa nadmoćnom japanskom tehnologijom, osvojivši, gotovo u potpunosti, ceo svet.

San o vojnoj dominaciji Azijom zauvek se izgubio u dvadesetom veku, kada je Japan od izolovanog feudalnog društva izdrastao u modernu naciju i ekonomskog džina. Ali, pored ovih autentičnih japanskih vrednosti, Japan je pre svega plod samoniklog etičkog sistema – BUŠIDOA, koji autor knjige Inazo Nitombe definiše kao put ratnika i izvorište vrline koje su u Japanu na ceni: čestitost, odvažnost, milosrdnost, učtivost, iskrenost, čast, odanost i samokontrola. Junaci poput Šingena Takede, kojima smo se divili gledajući filmove Akire Kurosave “Kagemuša” i “Sedam samuraja” i Masakija Kobajašija „Pobuna samuraja” i „Harakiri”, samo su neke od istorijskih ličnosti koje Inazo Nitobe više nego slikovito dočarao u svojoj knjizi, objašnjavajući ideale japanskih vitezova – Samuraja, njihov ratnički kodeks i ulogu koju su odigrali u obličavanju moralnosti, etike i estetike Japana, kako u prošlosti ,tako i u sadašnjosti.

Od trenutka kada je prvi put objavljena ova knjiga, ne prestaje da privlači pažnju čitalačke publike, pa ne čudi podatak da je prevedena na više od 30 svetskih jezika. Ona otkriva odakle potiče izvorni Jamato duh i kako radi vekovima stari kompas oličen u životima japanskih samuraja i mudraca, upoređujući ih sa univerzalnim tekovinama zapadne civilizacije, otkrivajući sličnosti i razlike između Japana i Zapada, između starog i novog.

Generacije studenata i ostalih čitalaca zainteresovanih za japansku kulturu okretale su se ovom klasiku ne bi li stekli uvid u prirodu japanskog društva, jer je Bušido bio, jeste i biće žila kucavica duše Japana.

Nitobe Bushido Japanin sielu

Kratak abstrakt iznad dovoljno govori o čemu se radi. Voleo bih da vam, pre svega, približim par misli koja ova knjiga nosi sa sobom. Pre svega moram da kažem da je srpsko izdanje izdala kuća “Isopolin” u vrlo malom tiražu od samo 1000 komada, i da ga je prevela Sanja Vajzović. Knjigu sam dobio na poklon od mojih dobrih prijatelja sa željama za dalje usavršavanje moje ličnosti.

Prvo bih hteo da vam kažem par reči o autoru. Inazo Nitobe je rođen 1862. godine u mestu Morioka, a njegova porodica pripadala je lokalnom Nambu klanu. Preminuo je 1933. godine. Japanski hrišćanin, agronom, filozof, predavač i međunarodni politički aktivist. Upisao je agronomiju na koledžu u Soporou.

Na trećoj godini studija, pod uticajem Dr. Vilijema C. Klarka, postaje jedan od prvih učesnika japansko – američke razmene studenata i odlazi na univerzitet Džon Hopkins u Baltimoru. Tu ga zatiče imenovanje za profesora na institutu za agronomiju u Saporu, ali uz preporuku da pre početka bavljenja profesurom usavrši svoja znanja u Nemačkoj, što i čini na univerzitetima u Berlinu, Bonu i Haleu.

Po povratku, izabran je za dekana Carskog koledža u Tokiju. Politički rad na međunarodnim odnosima Nitobea je doveo na mesto generalnog podsekretara Lige naroda. Knjigu “Bušido – napisao je 1898. godine. To je njegovo najpoznatije delo, kojim je hteo svima približi duh japanskih ideja. Nitobeov portret je štampan na novčanici od 5000 jena, a takođe postoji Nitobeov Memorijalni park u Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru.

Većina vas je, pretpostavljam, gledala “Poslednjeg Samuraja”? U svakom slučaju film nije toliko bitan koliko je bitna činjenica da je Inazo Nitobe savremenik tog perioda i da je duh samuraja jako prisutan u njegovo vreme. Knjiga koju je napisao je materijal koji je hronološki jako osetljiv, daje nam jedinstven presek i kraj jednog sistema i početak “preporoda”, kao i otvaranje japanske nacije zapadu.

Nitombe, budući da je upućen u zapadnu književnost i upoznat je sa zapadnom civilizacijom, vrlo vešto prožima ideje i misli u kojima se svako ko nije veliki poznavalac japanske kulture može pronaći u svom van-japanskom ekvivalentu. Ističući najveće moralne i etičke vrednosti japanskog društva, upoznaje nas sa jednim krajnje čudim svetom, sa svakodnevnicom samuraja i njihovim životom, osećanjima… Otkriva nam samu srž mita koji okružuje ove ratnike i njihov jedinstveni pogled na svet.

Potrebno je bilo mnogo da bi se postalo samuraj, a ono što oni predstavljaju je otelotvorenje perfektnog ratnika. Ono što ih odvaja od svih ostalih je kodeks po kome su živeli. Da se odmah razumemo, bušido ili sam kodeks nikada nije bio zapisan u cilju prenošenja na buduće generacije. Bušido je bio jednostavno duh prepoznavan u stavu, rečima, ponašanju… Ako hoćete, možete ga nazvati kućnim vaspitanjem ili nepisanim pravilom, mentalnim sklopu japanskog naroda.

Ono što je evidentno je da je bušido bio temelj starog japana, bio je vodeći princip prelaznog perioda, biće i pokretačka snaga novog doba u dobru i u zlu. Imajući u vidu da Nitobe nije video, niti bio učesnik Drugog svetskog rata, baš bi me zanimalo šta bi mu prošlo kroz um kada bi bio u mogućnosti da mu pokažem par minuta filma od Hirošime i Nagasakija do sadašnjeg trenutka. Poslednjim poglavljem uvideo sam da je i pokušao da predvidi budućnost.

Završiću sa je njegovim mislima koje su pre svega poetske prirode:

“Bušido može da nestane kao nezavisni etički kodeks, ali njegova moć neće nestati sa zemlje, njegove škole ratničkih podviga ili građanske časti mogu da budu porušene, ali će njegova svetlost i slava nadživeti njihove ruševine. Kao cvet koji mu je simbol, iako raznesen na sve četiri strane, i dalje će donositi blaženstvo čovečanstvu miomirisom kojim će obogaćivati život. Vekovima kasnije, kada njegovi običaji i samo njegovo ime bude zaboravljeno, njegov miris će doći nošen vazduhom kao sa nekog dalekog, nepoznatog brda, kud pogled ne seže…”

Mislim da je bio u pravu!

Advertisements