Fridrih Niče – O koristi i šteti istorije za život

Svako vreme nosi svoj pečat, duh i miris u vazduhu, i kao takvo se distorzira istim.

Iako nisam nešto posebno nihilistički raspoložen večeras, odlučio sam da vam prezentujem ovu sjajnu knjižicu, pre svega zbog naslova koji nosi. Paradoks je doduše što ljudska rasa nikako ne može da izvuče ovaj korisni momenat iz prošlih vremena, ali eto, trudimo se i dalje. Elem, za mlađe čitaoce koji nisu imali prilike da pročitaju kapitalna dela Fridriha Ničea preporučio bih da batalite sav taj softkor i bacite se na pravu literaturu. Naravno, neki bi rekli da ovaj autor i nije baš sjajan, neki bi rekli da je isfrustriran, mračan i užasan (da ne koristim neke druge divne reči našeg jezika), naravno složio bih se sa tim nekima, no to sad nije bitno niti je poenta (živeo postmodernizam, spomenik mu treba dići).

Dakle, u ovoj knjižici, divnog formata i zelene boje, osim što može da stane u džep i nije suviše “debela“, možete pročitati neke jako pametne stvari. Ne znam koliko ste zapravo razmišljali na ovu temu i koliko vamje zapravo bitna da bi živeli i napredovali, ali moraću neke od vas da šokiram činjenicom da je zapravo ljudsko saznanje prošlosti nešto što definiše naš indentitet i jako je bitno za razvoj naše svesti i sutrašnjice. Voleo bih sada da stavim ono veliko ALI (možda izmeditiram na tome uz cigaretu i nastavim), postoji veliki problem, a pritom je i relativno – vreme. Svako vreme nosi svoj pečat, duh i miris u vazduhu, i kao takvo se distorzira istim. Biva ukalupljeno, prihvaćeno kao mejnstrim bez nade za neku reviziju u budućnosti, a možda se ponekad povampiri i dobije konotaciju horor slešera. Da ne dužim, to bi bila esencija onoga što Ničea grize i sa čime se, moram reći, dobro uhvatio u koštac. Nemam razloga da se ne složim sa njim na mnogo polja, jer kao što je i on bio zaludan da se bavi prošlim vremenima u nevreme, mogu reći da sam i ja na putu da takav postanem (ne upoređujem se sa majstorom ovde, nikako).

Mada, ljudi kažu: „Život čine male stvari!!!“. Pa, znate kako, vi se nemojte osećati bedno ili loše što niste otišli zapisani velikim slovima u istoriju, jednog dana, možda kada budete mrtvi par stotina godina neko će vaš rad ili umetnost „prozvati“ umetnošću i vaše ime će se spominjati, zaludni će se obogatiti. Vi ćete, nemajući nikakve vajde od toga, opet pasti u vode zaborava i neistoričnosti kao žrtva pogrešnog vremena, kada prođe ta zaludnost. Zato toplo preporučujem čitanje ove predivne knjige, uz napomenu: nemojte je koristiti kao temu u razgovoru u društvu, a posebno ne u razgovoru sa voljenom ili kakvom–već–god osobom. Na kraju, ostavljam vas sa Geteovom mišlju koji je rekao: “da sa našim vrlinama ujedno gajimo i naše grešnike!”

Advertisements