Kakuzo Okakura – Ideali istoka sa posebnim osvrtom na umetnost Japana

Za razliku od zapadnjačke industrijske masovne kulture, istok je negovao vibraciju mira, individualnost kroz jednostavnost i posvećenost uprokos klasnim razlikama.

Nisam jedan od onih ljudi koji se pretvara da razume umetnost, posebno visoku. Velikim delom svog života za njom nisam imao neku veliku potrebu, ali razumem ono što je stvara. Neću da postavljam definicije, niti ću je komentarisati, ali ono što mogu da vam kažem da umetnost umnogome definiše indentitet naroda, ideologiju ili misao, vremenski je osetljiva, i vrlo je bitno paziti na kontekst.

Kakuzo Okakura (1862-1913), bio je jedan od ljudi koji je izvršio veliki uticaj na razvijanje umetnosti u Japanu. Na Zapadu najpoznatiji danas kao autor „Knjige o čaju“. Bio jedan od osnivača prve Japanske akademije finih umetnosti. Kao i njen prvi upravitelj. Takođe, jedan od osnivača Japanskog Instituta finih umetnosti. Na poziv Williiam Sturgis Bigelow-a u Muzej finih umetnosti, u Bostonu 1904. godine, i za vrlo kratko vreme 1910 postaje načelnik Azijske divizije. Sve svoje velike radove napisao je na еngleskom jeziku. Bavio se japanskom tradicionalnom umetnošću. U svojim delima dao nam je jedinstvenu sliku Japana kao predstavnika Istoka, a u sve većem prodoru Zapadne kulture.

„Ideali istoka“ (1904.) objavljenja je uoči Rusko- Japanskog Rata, a čuvena je po rečenici koja otvara samu knjigu „Azija je jedno“. Možemo reći da je ova knjiga vrlo Pan-azijski orjentisana, što je u neku ruku normalno, jer Istok trpi ogromne promene u tranziciji zvanoj kolonizacija kada su mnoga Azijska društva jednostavno poklekla pred Zapadnim uticajem. U svojim naporima da sačuva tradiciju јapanske umetnosti, Okakura nam daje presek i konstantne paralele uticaja i interakcija između najvećih kultura Azije, i to kako je koja ostavila pečat na drugoj. Od društvenog uređenja preko religije i arhitekture, veličanju univerzalnog i konačnog kroz prizmu individualnosti traženja značenja, a ne smisla. Ono gde bih ja zamerio, naravno iz trenutne tačke u vremenu, je to konstantno pominjanje „Azijatske rase“ i u svetlosti tog argumenta se vezuje većina onoga što su postigle azijske kulture u celini. Ako zanemarimo političke implikacije i stres vremena, ostaje nam da uživamo u divnim dostignućima u estetici, izradi, stilovima i školama koje definišu određen period japanske istorije. Kroz vrlo tečan vid spisateljstva, Okakura nam približava svu veličanstvenost vekova koji su odavno prošli, ali takođe nam govori da se svet promenio i i da je procesom industrijalizacije dehumanizovan život koji je negovan vekovima. Za razliku od zapadnjačke industrijske masovne kulture, Istok je negovao vibraciju mira, individualnost kroz jednostavnost i posvećenost uprokos klasnim razlikama. Harmonija koja spaja cara i seljaka tim osećajem uzvišene jednote koja upravlja saosećanjem i učtivošću, da bi plodovi toga bili japanski car Takakura, koji je u zimskim noćima skidao svoju noćnu odoru, jer je mraz pritiskao srca siromašnih; ili Taiso iz Tang dinastije, koji se odrekao hrane, jer je njegove ljude morila glad. Duh Azije je u odricanju sve dok poslednji atom prašine ne nađe svoju sreću i blaženstvo.

Mnogo je teže živeti sa starim i sa novim. Mnogo je lakše uništiti staro zarad novog. Mnogo naroda iskusilo je rastvaranje svoje tradicije u moru progresa, odgovor je, siguran sam, u sredini, promena dolazi iznutra nikako spolja. Spoznavanjem sebe i svoje istorije, i istorije drugih koji su nam prethodili, daće nam odgovor na pitanje kuda idemo.

I am very happy
Because I have conquered myself
And not the world.

I am very happy
Because I have loved the world
And not myself.

I am very happy
Because I have not surrendered
Either to the world or to myself.

I am Happy (R.Tagore)

 

 

Advertisements