Herman Hese – Pesme

Gledajući policu sa knjigama, prebirajući o kojoj knjizi da pišem, pored jedno osam koje sam “načeo” za pisanje, privukla me je knjiga koju dugo nisam uzimao u ruke. A pošto sam u ovo rano jutro raspoložen za crne misli, “Pesme” Hermana Hese-a su sjajan izbor. Delom zbog toga, a i zbog činjenice da je Hese bio odličan pesnik. Knjigu sam kao i mnoge druge kupio za čitavih deset dinara. Neverovatno koliko je samo tužan taj prizor, biti odbačen u stranu, možda čak nikad nije bila otvorena, bez prilike da pusti reči koje nosi sa sobom. Knjiga rame uz rame sa starim modelom fiksnog telefona sa brojčanikom čija je vrednost takođe otišla u zaborav – to je ono mesto gde idu stvari i ljudi posle nekog vremena čekajući nekog ko će ih slučajno primetiti i setiti ih se.

Ovu zbirku pesama je odabrao i preveo Branimir Živojinović, a izdala “Methaphysica” 2000. godine. Prva je sabrana zbirka Heseovih pesama na srpskom jeziku. Možda je ironija, ali korice su bebi roze boje. Knjiga je podeljena u šest tematskih celina koje oslikavaju periode Heseovog stvaranja sa prekidima. Knjiga počinje sa izdvojenom pesmom koja je naslovljena “Jednom prijatelju uz knjigu pesama”. Prva tematska celina naslovljena “Iz pesama do 1902.godine“, a poslednja godina VI celine bila je 1962.

Hese je pre svega mnogima poznat kao pisac proze. Njegove knjige: “Igra staklenih peril”, ”Stepski vuk”, “Deimjan”, “Sidarta” i dr. imaju ogromnu vrednost i smatraju se klasicima književnosti. Hese je objavljivao svoje zbirke pesama u više navrata, u proširenom izdanju iz 1953. “Die spaten gedichte” (Pozne pesme), 1977. godine objavljeno je sveobuhvatno prošireno izdanje u dva toma, pod istim nazivom.

Pesme nisu ograničene na formu i dolaze u raznim oblicima. Lirika je tečna, puna različitih tamnih tonova palete. Skoro optužujuća i okrenuta najdubljim, najtežim i najmračnijim sokacima duše. Lepota je trenutna, lepota je večna, život je beskonačni tren, a biće je tek bezimeno obličije napisano u pesku koje vode spiraju. Sa polu punom čašom nazdravljam zori.


Bez Tebe

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da če toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo uagaslo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!

Advertisements