Rabindranath Tagore – Himna čoveku

Verujem da većina vas prepoznaje ovog čoveka, ili bi barem trebalo da ga se seća iz, čini mi se, šestog razreda osnovne škole kada ste u okviru časova srpskog jezika radili Gradinara, koji vam se tada sigurno činio potpuno dosadnim i niste znali zašto čitate tako nešto. Danas nećemo ponovo raditi Gradinara, ali ću vam opet skrenuti pažnju na čoveka, za koga se slobodno može reći da je jedan od (da se izrazim u religijskom maniru) apostola pesništva. Dve države imaju njegove pesme kao himne, Bangladeš “Amar Shonar Bangla” i Indija “Jana Gana Mana”.

Tagore (1861-1941) je ujedno i prvi azijski spisatelj koji je dobio nobelovu nagradu za književnost davne 1913. godine. Kao pripradnik manjinske Brahmin grupe, živeći u Kalkuti (to je ono mesto iz one pesme Beogradskog sindikata), pisao je od svoje osme godine. U svojoj šesnaestoj godini izdao je prvu zbirku pesama pod pseudonimom Bhanushingho (što bi znacilo Lav Sunca), kao i prve priče i drame. Bio je veliki pobornik pokreta za nezavisnost Indije. Osnovao je Visva Bharati Univerzitet. Modernizovao je Bengalsku umetnost, odbacujući Indijske striktne kanone i forme. Njegove novele, kratke priče, pesme, eseji, imaju prebogat i vrlo različit spektar tema od političkih, religijskih, do onih ličnih i privatnih.

Njegovi radovi su prepuni suptilne lirike, kolokvijalizma, naturalizma i meditativne filozofije. Nije voleo da sedi u školi (što ne znači da vi sada treba da bežite sa časova), ali je zato voleo da putuje. Sa svojim ocem napušta Kalkutu u februaru 1873. i luta Indijom. Zaustavlja se u Amritsar-u, gde ostaje duže vreme kako bi proučavao istoriju, astronomiju, modernu nauku, Sanskrit i poeziju. 1877. komponuje nekoliko najvećih dela. Već 1878. godine našao se u Engleskoj gde je izučavao Šekspira, 1890. godine napisao je Manast (kolekcija koja sadrži njegovu najpoznatiju poeziju). Posle smrti svoje dece (imao ih je petoro) i žene, osniva Ašram, i do 1930. godine borio se za prava običnih ljudi, ujedno nastavljajući da piše. U poslednjih dvanaest godina se sve više angažuje u političkoj sferi. U tom periodu izdao je petnest tomova koji su sadržali poeziju, prozu (eseje ,novele, drame), a njegova poezija dobija sve veće naučne tonove kroz njegova istraživanja biologije, fizike i astronomije, koja su se ogledala u sve većem naturalizmu i poštovanju naučnih zakona. To se najbolje vidi kroz narative naučnika koje je citirao u mnogim pričama.

Poslednje četiri godine njegovog života obeležila su dva perioda ekstenzivne bolesti. 1937. godine izgubio je svest i bio je u komi duži period vremena, nakon čega se jedva oporavio. Napisao je, zatim, najfinija dela, a sva su bila preokupirana motivima smrti. Posle velike patnje, umro je 7. avgusta 1941. godine, i to je dan koji se i dan danas oplakuje gde god ima Bengalskog naroda.

Njegova putovanja odvela su ga preko pet kontinenata, u preko trideset zemalja, gde je držao predavanja i upoznavao svoje savremenike poput: Alberta Anštajna, Wilijema Jejtsa, Tomasa Mana, H.G Velsa, Bernard Šo-a i dr. Na svojim putovanjima promovisao je svoje ideje i politička ubeđenja.

Napisao je osam romana, četri novele sa preko hiljadu pesama poezije, komponovao oko 2300 pesama, takođe bio i odličan slikar. Tagoreova pesma (rabindrasŋgit) postala je integralni deo Bengalske kulture.

Ipak najbolje ga znamo preko poezije čija je forma prelazila iz klasičnog formaliza u komičnu, vizonarsku, mističnu. Najinovativniji period njenog stvaranja je bio kada se Tagore upoznao sa ruralnom bengalskom folk muzikom.

Nasuprot svim ovim biografskim naklapanjima, moje upoznavanje sa Tagoreovim stvaralaštvom (osim pomenutog šestog razreda kada moj korteks nije mogao da pojmi polovinu sveta oko sebe) dogodilo se kada sam, postavši član bibiloteke moje srednje škole, nabasao na malu crvenu knjižicu koju je objavila REČ I MISAO davne 1977. godine. (ta izdanja i sada možete da vidite po ulici, recimo ispred rekotorata ili Filološkog fakulteta). Predivnog i prostog naziva “Himna čoveku” je jedna vrlo mala selekcija pesama koje hvataju fragment bića koji je svaku reč isijavao iz sebe i zapisivao. Svaka ta reč formira stih koji zrači pozitivizmom, neverovatnom elegancijom izvlači osmeh, i budi čistotu duha, dok opčinjenost prirodom budi katarzu koja nema granice. Svaka preporuka.

TI I JA

Ti ispunjavaš moje misli

Dan za danom

pozdravaljm te u samoći

Van sveta

ti si zagospodarila

Mojim životom i smrću.

Kao sunce na izlasku

Moja duša tebe netremice gleda

kao jedino oko.

Ti ličiš na uzvišeno nebo,

Ja ličim na beskrajno more

A između pun mesec plavi.

Ti si večito spokojna

Ja sam bez počinka trajno

Pa ipak na dalekom horizontu

Mi se stalno srećemo.

Advertisements