Binarni moralni kod – Da li čovečanstvo sanja električne ovce?

Kada pričamo o ljudskom ponašanju, moralu i etici kao posledici nekog verovanja šta je to dobro ili loše, i da li je takvo ponašanje korisno ili efektivno, moramo naglasiti da je proučavanje morala uglavnom generalno gledano u celini kao moral grupe, društva ili kulture. Moral je odjek onoga što društvo radi. Različita društva poseduju različite moralne kodove, ali šta se dešava kada je taj kod binaran?

To nas vraća u godinu 1942. kada se u martovskom izdanju “Astounding Science Fiction” almanaha pojavila priča “Runaround”. Ona je bitna iz razloga koji će kasnije definisati naš odnos prema naprednoj tehnologiji, posebno u polju koje se bavi razvijanjem veštačke inteligencije. Uvod u set binarnog moralnog koda počeo je sa tri rečenice koje su sumirane nazivom: “Tri zakona robotike”

1. Robot ne sme da povredi ljudsko biće, niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ljudsko biće bude povređeno.
2. Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudska bića, osim ako se to ne kosi sa Prvim zakonom.
3. Robot mora da vodi računa o svom opstanku, osim ako se to ne kosi sa Prvim i Drugim zakonom.

Tri zakona su toliko često citirana da su postali nešto što će garantovano biti ugrađeno u robote onog trenutka kada oni postanu toliko kompleksni da će nam takva vrsta “osiguranja” biti potrebna. Pominjanje ovih zakona možemo videti u svakoj fusnoti istorije razvoja robotike.

Frankenštajn kompleks

Animozitet, antagonizacija, strah, pa čak i mržnja, su emocije koje “krase” naš odnos prema mogućnosti da će jednoga dana roboti postati svesni samih sebe i zatražiti da budu jednaki sa ljudima. Homo Sapiens – poslednji u nizu svog roda Homo – u svom tehnološkom napretku može da se “pohvali” svojom apsolutnom svetskom dominacijom. Uspinjanje ovog roda vezujemo za razvoj kognitivnih sposobnosti koje su omogućile da se ovaj sisar izdvoji iz čitavog životinjskog sveta, a to je mogućnost da projektuje svoje ideje na svet oko sebe.

Uslovljen prirodnim pojavama, na taj način mogao je da adaptira svoje ponašanje i strategiju preživljavanja. Rezultat toga je civilizacija onakva kakvu je poznajemo. Spuštanje na Mesec, i lansiranje nebrojenih misija prema drugim planetama našeg Sunčevog sistema, postavilo je nove granice za ovog uspešnog hominida. Kako naša tehnologija nije još uvek u mogućnosti da parira našim projekcijama, Isak Asimov se potrudio da nam dočara kako će se taj proces dalje odvijati. No, treba pogledati prvo pozitivne strane tehnologije.

Prva u nizu je bio-tehnologija i vezuje se za humanost i medicinu. Hendikepirani ljudi je politički korektan termin za ljude koji nisu dovoljno funkcionalni da izvršavaju svakodnevne aktivnosti, jer su tu mogućnost izgubili usled nekih nesrećnih okolnosti. Kako bi ih osposobili, razvila se čitava tehnologija i protetička industrija, u cilju omogućivanja takvim ljudima da prožive normalno svoj život bez velikih smetnji. Ali zašto se zaustaviti samo na tome? Zašto ne bi, ukoliko to tehnologija dozvoljava, ti ljudi dobili nadljudske sposobnosti?

Ko ne bi zaista voleo da bude jači, brži ili pametniji? (X-men, Hulk, Spiderman anyone?) Da li se razbijanjem ljudskih limita uz pomoć tehnologije zaista gube granice čovečnosti? Iako je tehnologija još u povoju, već postoje debate na ovu temu koja nosi naziv transhumanizam. I dok se argumenti za i protiv nižu, savremena literatura i filmovi tiltuju priču prema argumentu koji kaže da je transhumanizam posledica distopijskog društva i navode da je sjajan primer za to film Gattaca, u čijoj je viziji budućnosti sve predodređeno genetičkim determinizmom i klasnim društvom (The brave new world) koji nas lišavaju slobodne volje. Zar nismo krenuli već u tom pravcu?

Transhumanisti nam govore kako je bitno isključivo zadržati esenciju ljudstva, i ukoliko se osoba oseća tako, pripadaće svom rodu. Ono što ovde predstavlja problem jeste pitanje: šta je to što nas čini ljudima? Sa druge strane, nadograđivanje ljudskih sposobnosti ima potencijal da poveća ljudski životni vek i efikasnost pomažući nam da ostvarimo više životne ciljeve.

Kada je transplatacija prvi put prezentovana smatrala se neprirodnom, ali je danas prilično prihvatljiva u društvu. Iako postoji mnogo opasnosti ili mana u transhumanističkom pogledu na svet, itekako je nešto što treba uzeti u obzir. Na kraju krajeva, sve se svodi na lični izbor. Da li će nas modifikacije učiniti boljim je studija o čijim efektima ćemo čitati u budućnosti. Za sada, nauka nas čini “boljim” i to na mnogo načina.

Prelazni oblici – Primo Posthuman – Cyborgs

Tradicionalna definicija kiborga kaže da kiborg podrazumeva simbiozu organskih i veštačkih (elektronskih, mahaničkih ili robotskih) delova. Tako svako ko ima pejsmejker ili bilo kakav veštački deo unutar svog tela, ulazi u definiciju, uprkos tome što je tehnologija još uvek poprilično rudimentarna. Sinteza kiborga u literaturi upućuje striktno na ne tako veliku distinkciju između čoveka i mašine što za posledicu ima moralne i etičke implikacije vezane za empatiju, ljubav, slobodnu volju, moralnost, ali i za religijsko stanovište da je čovek stvoren po božijem liku (što je iz nekog nepoznatog razloga jako uznemirujuće).

blade-runner
Ukoliko duboko analiziramo sve ove aspekte, videćemo da je u osnovi jedina razlika u tome kako i koliko određena ideologija, religija, ili filozofska škola percepira progres tehnologije kroz razvoj nauke. Kao i svaka nova granica, i ova pomera razumevanje nas samih, ali takođe i potrebu da čovek ne bude jedina poznata inteligencija u univerzumu.

Pozitronski mozak

Centralna razlika koja nas je svetlosnom brzinom uspostavila kao dominantan oblik života na planeti Zemlji proizvodi “pozitronski mozak”. Sledeći stadijum evolucije, koji sada biva premešten iz hemijskog bazena u silicijumski binarni bazen, utemeljen je na principu tri zakona robotike. Asimov, iako nesvesno, uzima pozitronski mozak kao centralni ključ za ta tri zakona, koja će se toliko nebrojeno puta citirati.

data

Nazvan “Asimovim snom” – pozitronski mozak nije moguće materijalizovati ukoliko se u njegovom stvaranju ne primeni specijalna vrsta psihologije, a sam Asimov nije imao konkretan odgovor kako on radi – samo je naveo da su platina i iridijum njegove kompontente. Sam naziv Asimov je preuzeo zato što mu je trebala jaka “naučna reč” (u to vreme pozitron je tek otkriven), koja u sebi nosi malo simbolično značenje: po svom svojstvu sam pozitron (čestica) naelektrisan je suprotno od elektrona (svi znamo da u ljudskom mozgu postoje neuroni koji ispaljuju električne impulse) i predstavlja njegovu sliku u ogledalu.

“Mržnja prema nečemu što je savršenije od nas samih.”

Šta je to što je Asimov hteo da nam prenese? U svom preobimnom opusu hteo je da nam dočara viziju onoga što čovečanstvo može da postigne zahvaljujući poduhvatu ljudskog duha. Serijal Roboti – Zadužbina itekako govori o nama samima i našem odnosu prema spoznaji, znanju, životu, kulturi i civilizaciji.

Pre svega govori o našim slabostima i kako možemo da ih prevaziđemo. Zajedno. Prava misterija (tako ju je predstavio Asimov) se sastoji u kooperaciji/partnerstvu čoveka i mašine. Nosioci radnje, Zemljanin privatni detektiv Elijah Baley i robot Daneel Olivav (najnapredniji model robota proizveden na svemirskoj planeti Aurori), kroz prizmu dojlovskog odnosa Šerloka Holmsa i Dr. Votsona, sa primesama najboljih misterija i krimića u književnosti, opisuju i smanjuju granicu jaza između ljudskih predrasuda.

Osećaj koji je ostao dok sam prolazio kroz svaku knjigu reflektovao se samo u tri proste oznake koje koristimo u periodnom sistemu elemenata, a koje kada se ukombinuju daju ideologiju SiFeC (Silicijum, Gvožđe, Ugljenik). Naravno, uvek postoji opasnost da deca čovečanstva imaju svoj plan i da se sve ovo desilo jednom i da će se desiti ponovo.

Advertisements