Drevni Egipat i moderni svet – Mit i filmsko platno

Već duže vreme opstaje fascinacija zapadne civilizacije Egipatskim svetom. Šta to u vezi ove misteriozne civilizacije zaokuplja našu imaginaciju?

Negde pre pet hiljada godina u dolini reke Nila rodila se ujedinjena zemlja kojom su vladali kraljevi – faraoni. Ubrzo zatim, razvila se kultura koja će do dana današnjeg ostati najprepoznatljivija među svetskim civilizacijama pre ili posle nje.

Egipat ostaje među vodećim narodima mediteranskog sveta sve do 332 p.n.e, kada dolazi do razvodnjavanja Egipatskog načina života kroz helenizaciju, a potom romanizaciju i islamizaciju. Jedinstvena kultura biva progutana u slojevima grčke, rimske i arapske tradicije, i sve znanje egipatske prošlosti biva izgubljeno. Jedino njihovi tekstovi, pisani faraonskim božanskim jezikom na propadajućim kamenim spomenicima, nečitki, preživeli su kao nemi svedok davno izgubljene civilizacije.

Sve drevne civilizacije sveta doprinele su na neki način razvoju modernog društva, i tako jednako zaslužuju proučavanje. Zašto se onda toliko ljudi koncentriše na Egipat? Šta je to što je drevna Egipatska civilizacija ponudila modernom svetu, a nisu druge kulture – kao što su recimo Mesopotamija, dolina Inda ili Kina?

Naša fascinacija Egiptom proizilazi uveliko iz toga što postoji ogroman broj materijalnih informacija. Znamo toliko o životu drevnih Egipćana – možemo da čitamo njihove reči, upoznajemo njihove porodice, osetimo njihovu odeću, okusimo njihovu hranu i piće, uđemo u njihove grobnice, pa čak možemo da dotaknemo njihova tela. To nekako pruža taj osećaj kao da ih skoro znamo, i tako poznavajući ih, možda čak i voleći ih, osećamo da možemo da shvatimo ljudske nade i strahove koji su dominirali njihovim životima.

Očuvani u njihovim tekstovima i kodirani u njihovoj umetnosti, dan-danas postoje dokazi da su Egipćani postavljali i odgovarali na pitanja kojima svi ljudi traže odgovora. Šta se dešava posle smrti? Kako je svet stvoren? Gde sunce ide noću? U nedostatku realnog naučnog odgovora, odgovarali su na ta pitanja serijom mitova i legendi oblikovanim da odgovore i objasne ono što je njima bilo drugačije neobjašnjivo. Neki od ovih mitova prešli su kao zaveštanje Rimljanima i imali su direktan efekat u razvijanju moderne religije.

Sve ovo takođe ne znači da smo došli do potpunog razumevanja o egipatskoj civilizaciji. Nedostatak sigurnosti oko nekih aspekata samo dodaje nova pitanja na već gomilu objavljenih referentnih knjiga, ali to dozvoljava svakom egiptologu – amateru ili profesionalcu – nadu da će on ili ona možda jednog dana rešiti jednu od mnogih slagalica, jer postoji sasvim dovoljno pitanja na koja nemamo odgovor, a što je upravo ono što produbljuje misteriju i mit. 

Faktor Nil i geografija

Njihova potpuna zavisnost od reke Nila kao izvora života, vode i načina transporta imala je dubok uticaj na način na koji su Egipćani videli svoj svet. Njihov bog sunca, Ra, nije putovao preko nebesa u plamtećoj kočiji već je plovio mirno u svom solarnom čamcu. Verujući da duša može živeti posle smrti, Egipćani su sahranjivali svoje mrtve u crvenoj zemlji, sa svim ovozemaljskim potrepštinama za koje su smatrali da će pokojniku biti potrebne u zagrobnom životu.

Dok su se njihove kuće od ćerpiča i blata raspale i nestale zauvek a hramovi nestajali nešto sporije, njihove pustinjske grobnice ostale su relativno očuvane zahvaljujući suvim klimatskim uslovima u kojima su sačuvani delikatni materijali kao što su gipsani malter, drvo, papirus, odeća, kožni proizvodi i ljudska koža. Ovo bogatstvo objekata, naravno, stvara ogroman broj artefakata. Život i artefakti koji su pripadali siromašnima su slabo reprezentovani, i nikada ne možemo sa sigurnošću reći da su upravo ti artefakti i dobra koja su bila pripremljena za pokojnika upravo bili i ono što je korišćeno u svakodnevnom životu. Uprkos tome, sadržaji egipatskih grobnica, dopunjeni ilustracijama na zidovima, dozvolili su specijalistima da razviju veće razumevanje egipatske materijalne tehnologije što nije slučaj ni sa kojom drugom drevnom civilizacijom.

Egipatska arhitektura

Piramide, hramovi – inspirisale su ne mali broj umetnika, pisaca, pesnika i arhitekti od rimskog perioda pa sve do danas. Piramidalni oblik i dalje igra ogromnu ulogu u modernoj arhitekturi i može se videti kako se uzdiže iznad groba pokojnika, tržnih centara ili na primer, na novom ulazu u muzej Luvr u Parizu.

Originalne piramide služile su kao svedok matematičkoj veštini Egipćana, koja je stimulisala grčke matematičare, uključujući Pitagoru, da usavrše svoj rad. Ali, piramide su, same po sebi, više od matematičke zagonetke. One drže ključ za shvatanje strukture egipatskog društva. Piramide su gradili ne bezbrojni robovi, kao što je to često zastupljeno u holivudskim filmovima, već radna snaga koja je brojila do 5,000 trajno zaposlenih ljudi uz dodatak od oko 20.000 privremeno zaposlenih.

2

Birokratija za koju znamo da stoji iza ove operacije je neverovatna. Ne samo da je radna snaga bila prikupljana; takođe joj je bio obezbeđen smeštaj i hrana, a administratori su bili ti koji su morali da koordiniraju zalihe kamena, konopca, goriva i drveta koji su bili potrebni u procesu izgradnje.

Istraživanja piramida potvrđuju da predmehaničko društvo može, uz adekvatne resurse i volju, uspeti da ostvari velika dela. Izgradnja piramida bila bi nemoguća bez jakog sistema vladavine koji ju je podupirao i efikasne civilne službe. Nije ni čudo što mnogo arheologa veruje da su, uprkos činjenici da su sami Egipćani izgradili piramide, piramide takođe izgradile Egipat.

Egiptomanija

Egiptomanija je koncept koji opisuje fascinaciju zapadnog sveta egipatskom kulturom i istorijom. Iako ova fascinacija traje još od vremena neposredno posle faraonskog perioda, fenomen egiptomanije se vezuje za novo otkrivanje Egipta u 19. veku, kao rezultat Napoleonove “Egipatske kampanje” (1798-1801) i naravno, kao rezultat detaljnog proučavanja materijalnih ostataka i kulture, inspirisanih tom kampanjom.

Neki od najvažnijih delova kulture koji su potpali pod uticaj egiptomanije su književnost, arhitektura, umetnost, film, politika i religija (i to u dva talasa). Veliki uticaj u umetnosti i dizajnu prouzrokovale su dve publikacije o Egiptu: Voyage dans la Basse et la Haute Égypt (1802), koju je napisao Dominik Vivan, baron od Denona i Description de l’Égypte (1809), koju je izdao Egipatski Institut.

Zbog ovih publikacija, ljudi su bivali sve zainteresovaniji za egipatsku kulturu i sve što je imalo veze sa njom. Reprezentacije egipatske umetnosti postale su integrisane u velikom varijetetu kulturnih sektora. Primeri ovoga su gorepomenuta piramida od stakla i čelika ispred Luvra ili Verdijeva čuvena Aida. Egipatski stil je imao i mnogo trivijalnije namene, kao što je dizajn nameštaja, pribora za dezert, dekoracija, komercijalni kič ili čak reklame. U javnosti su čak organizovane zabave na kojima je tema bila Egipat i na kojima su ljudi nosili specijalne kostime.

Generalno, ljudi su bili fascinirani svime što je imalo oznake Egipta na sebi i ta opčinjenost traje do danas – mnoštvo različitih izložbi u čitavom svetu pokazuje kontinuirano interesovanje za egipatsko kulturno nasleđe.

Usled opčinjenosti egipatskom kulturom, američka književnost, vizuelna umetnost i arhitektura upile su sve ono što je postajalo opšte znanje o egipatskoj kulturi. Upotrebom ovog znanja u debatama oko nacionalnog indentiteta, rase ili robovlasništva, određene karakteristike i elementi egipatske kulture postali su u jednom momentu nabijeni simboličkim značenjem. Mumije, na primer, reprezentuju Američku fascinaciju “živim mrtvacima”, reanimacijom, osvetom i napetošću oko rasnih pitanja.

Ova opsednutost je, slobodno možemo reći, išla toliko daleko da su organizovane “žurke odmotavanja mumija”, koje su imale za rezultat dalje razvijanje histerije oko egipatskih mitova i religije. Figura Kleopatre, hijeroglifi i njihovo dešifrovanje, piramida kao lavirint i grobnica, samo su neki od ostalih primera egipatske popularnosti na Zapadu, a posebno u Americi devetnaestog veka. Dobro poznata književna dela koja su upotrebila ove simbole služe kao klasičan primer: kratka priča E. A. Poa “Some Words With a Mummy”, “Lost In A Pyramid Or The Mummy’s curse” Louisa Mej Alkota ili “The Marble Faun” Natanijela Hotorna.

Uticaj koji je izvršila egipatska kultura u arhitekturi zove se “oživljavanje Egipta” i predstavlja poseban izraz neoklasicizma u Sjedinjenim Američkim Državama. Dobro poznati egipatski prikazi, forme i simboli integrisani su u ovaj stil. Ovaj uticaj se najbolje može videti u arhitekturi grobalja i zatvorâ. Još neki od primera egipatskog uticaja u arhitekturi su Zlatna piramidalna kuća u Ilinoisu ili Hotel Luksor u Las Vegasu.

Filmovi poput The Mummy (1999) – rimejk filma iz 1932. sa Borisom Karlofom u glavnoj ulozi – i njegovi nastavci pokazuju da je drevni Egipat i otkrivanje njegovih tajni još uvek moćna referentna tačka u savremenim zapadnim kulturama. Takođe, treba napomenuti da je uticaj egipatske kulture i njenih karakterističnih simbola rezultat kulturne projekcije, a njene rekreacije i interpretacije govore mnogo više o željama i strahovima zapadnog sveta (koji je tada bio duboko ogrezao u kolonijalizmu) – što mu je vrlo beneficiralo i u ekonomskom i u simboličkom pogledu – nego o samoj drevnoj kulturi. Kao takva, egiptomanija je integralni deo procesa kulturne aproprijacije, koji je Edvard Said nazvao “orijentalizam”.

Egipat i filmsko platno

Mitologija jednog društva je vrlo bitna – a svakako, holivudska celuloidna mitologija dominira kako američkom tako i svetskom kulturom. U to nema sumnje. Holivudsko uveličavanje i preterivanje dovodi do izopačenja i stvaranja izvrnute slike skoro svega čega se dotakne i to se nameće svetskoj publici. Problem leži, kako je gore objašnjeno, u korišćenju i umetanju simbola van konteksta svuda gde je to moguće, ma koliko neprimereno to bilo.

Danas, holivudski filmovi dolaze gotovo do svakoga. Prave se kinematografske iluzije koje se neguju i odašilju u ceo svet i te slike ne utiču samo na gledaoce, već i na same producente i režisere. Kada napuste bioskope, ove senzacije se pretaču u video (dvd, divx, bluray) izdanja i nastavljaju svoj put ka televizijskim ekranima. Zahvaljujući napretku tehnologije, filmska ostvarenja su sve realističnija i tako od same zabave postaju (nažalost) i jedan vid edukacije posebno u poslednjih trideset godina.

movies

Filmska ostvarenja i mas-mediji odigrali su ključnu ulogu u savremenoj/popularnoj kulturi – stvaranjem stereotipa, time što se filmsko platno upotrebljavalo u svrhe upućivanja tj. “kalemljenja” političkih, nacionalnih, rasnih i religioznih poruka na prošlost. Samo sada, ovim putem je to svako mogao da vidi. Egipatske karikature pojavljuju se u preko stotinu ostvarenja, od priča o mumijama do legendama o faraonima i kraljicama u savremenim scenarijima. Egipćani su portretisani uglavnom kao zločinci, a posebno kao ljudi sa fetišom obeščašćivanja žena sa Zapada. Sve to se može videti u filmovima Made for Love (1926) Sesila B. DeMila, Sphinx (1981) Frenklina Dž. Šafnera i Raiders of the Lost Ark (1981), Young Sherlock Holmes (1986) iIndiana Jones and the Last Crusade (1989) Stivena Spilberga.

Obrnutu sliku možemo da vidimo u filmovima koji portretišu kraljicu Kleopatru. Počevši sa Čarls S. Gaskilovim filmom Cleopatra (1912), Holivud je dao zvezde kao što su Teda Bara, Vivijen Li, Sofija Loren, Klodet Kolbert, i Elizabet Tejlor koje su glumile zavodljivu egipatsku kraljicu. Otprilike petnaestak filmova pokazuje egipatsku kraljicu okruženu stereotipnim devicama koje udovoljavaju rimskim liderima. Samo četiri pokazuju romansu egipatske kraljice i nekog Egipćanina.

Slična je i situacija na polju filmova sa biblijskom tematikom. Par filmova kao što su Sesil B. DeMilov The Ten Commandments (1923) i DreamWorks-ov The Prince of Egypt (1998), prikazuje kako Egipćani žele da unište izraelski narod i njegove heroje, pri čemu je animirani Princ Egipta mnogo manje uvredljiv nego DeMilov. Iako DreamWorks-ov film ima dosta egipatskih zlobnika, Prince of Egypt nudi humaniju i više izbalansiranu sliku nego DeMilove verzije filma The Ten Commandments iz 1923. i 1956 godine. DeMilov film iz 1923. pokazuje kako egipatski stražari tuku “pse Izraela” i faraonovog desetogodišnjeg sina koji bičuje Mojsija.

Kao što je spomenuto, od samog početka filmski producenti i režiseri vezivali su Egipat za “žive mrtvace”. U filmu Žorža Melijea, The Monster (1903), kamera nam otkriva egipatskog mistika koji uklanja mumiju iz sarkofaga. U treptaju oka on pretvara mumificirane ostatke u predivnu ženu, ali ne zadugo – lukavi mag vraća ženu u prvobitan oblik.

Kažite “Egipat” i producenti će pomisliti: “mumije” i “novac”. Počevši sa Li Begsovim The Egyptian Mummy (1914) i Džordž D. Bejkerovim Dust of Egypt (1915), Holivud je prezentirao do sada oko 26 filmova gde je glavni akter mumija. U želji da uplaše gledaoce, kinematografi su preko objektiva kamera stavljali gazu stvarajući tako efekte jeze, egzotike i polusna. Na samom vrhu je Univerzalova The Mummy (1932), u režiji Karla Frunda.

Zbog odličnog scenarija i uloge Borisa Karlofa kao mumije Imhotepa, ovaj klasik odoleva vremenu kao jedan od najboljih. Drugi popularni filmovi su The Mummy’s Hand (1940), The Mummy’s Tomb(1942), and The Mummy’s Revenge (1973).

Radnja ovih filmova je relativno jednostavna: oživljena mumija i njeni čuvari “sveštenici” nadmeću se sa zapadnjačkim arheolozima. U većini scenarija, ambiciozni pljačkaši grobova ignorišu prokletstva grobnice, usled čega trpe posledice jer su se usudili da probude usnule egipatske aristokrate. U trenutku kada biva oživljena, bandažirana mumija ima neverovatnu želju prema nevinoj kćerki arheologa, a u “slobodno vreme” ubija egipatske radnike i sve one koji su “oskrnavili” njenu grobnicu.

Ovaj posebni žanr koji se naziva „Mummymania“ dostigao je svoju punu implementaciju na filmu, ali nikako nije Boris Karlof zaslužan za to – sama fascinacija ide vek unazad i duboko je ukorenjena u literaturi. „Mummymania“ je uglavnom fusnota u procesu „Egiptomanije“, ali moramo spomenuti ogroman uticaj Karterovog pronalaska netaktnute grobnice mladog faraona Tutankamona 1922, koji je do dana današnjeg ostao ogroman simbol i najpoznatije lice Egipta.

„Tutmania“ je vrlo značajna i u velikoj je sprezi sa tzv.„prokletstvom mumije“, dodatno očvrsnutim bolešću Lorda Karnarvona, koji je nakon pet meseci od otkrića ulaza u grobnicu preminuo. Vest o njegovoj smrti eksplodirala je u zapadnjačkoj štampi koja je na već postojeći kontingent dodala i učvrstila priču. Nažalost, „Tutmania“ je obnovila priču o rasnoj, polnoj i nacionalnoj pripadnosti u Americi u sedamdesetim godinama dvadesetog veka.

tut

U periodu od 1898. do 2008. napravljeno je preko 550 filmskih i televizijskih ostvarenja (filmova/serija) sa egipatskom tematikom ili simbolikom (nema podataka koliko je naučno-dokumentarnih filmova urađeno, ali pretpostavka ide sigurno do nekih stotinak – pogledajte www.wepwawet.nl/films). Kako je gore izneto, radnje i motivi u filmovima su preslikani iz literature, u neku ruku“oživljeni u novom ruhu“. Klasifikaciju ovih dela je najjednostavnije podeliti prema žanru, mada tu ima dosta preklapanja.

Žanrovi

  • Istorijski/biblijski
  • Avantura/Akcija
  • Komedija
  • Horor/Triler
  • Naučna fantastika
  • Animirani
  • Erotski
  • Dokumentarni

Što se tiče korišćenja istorjiskih podataka tj. činjenica, one su u mnogim slučajevima žrtva – kao što je viđeno. Holivud i ogromna filmska industrija nastavila je da rigorozno secira i eksploatiše gotovo svaku mitsku ili istorijsku temu. To bismo mogli da pripišemo zabavi ili, ako hoćemo da gledamo tako, načinu da se prilagodi nešto priči i akterima u njoj, tako da ne možemo da se pohvalimo da postoji mnogo ostvarenja koja prate stvarne istorijske događaje. Zašto?

Neretko preterivanje i nabacivanje simbola na gomilu bez ikakvog reda ili smisla daju za rezultat neverovatne spojeve netačnih podataka. Datiranja su pogrešna, mesta su pogrešna, kombinacije predstava ili arhitekture su nakaradna, imena kraljeva i bogova su izmeštena ponekad čak do te mere da pozadina prestaje da bude transparentna i bode oči. Sve to stvara nusprodukt na kome odrastaju generacije misleći, na primer, da je Venera grčka boginja, a zapravo je njen rimski pandan. Bluperi (kako se nazivaju greške u filmovima) su stalna pojava, ali ono što mnogi ne vide su „factual errors“ koje imaju za posledicu prihvatanje informacija ad hoc. Tipični primer iz filma The Mummy (1999) – u celom filmu pronađena je 81 greška:

  • “Grad na početku filma gde faraon živi se zove Teba, ono što mi možemo da vidimo je Sfinga sa piramidama u pozadini, koje su, kako znamo, u Gizi a ne u Tebi.” 
  • “U prvim minutima filma u toku ceremonije mumifikacije, uz oltar je poređano pet kanopskih posuda.” – Zapravo postoje četiri, posvećene sinovima Horusa: Hapi, Imseti, Duamutef, Qebehsenuef; nigde nikada nije zabeleženo da postoji peta kanopska posuda sa glavom lava.

Što se tiče motiva koji se najčešće ponavljaju možemo da izdvojimo:

Mumija – pokojnik koji se vraća iz mrtvih probuđen (ne)namerno u asocijaciji sa nekim artefaktom, prokletstvom ili otvaranjem grobnice od strane egiptologa/avanturista ili pljačkaša. Sve to prati određeni mit o samoj mumiji tj. ličnosti koju ona predstavlja ili postoji mnogo veća slika koja je u asocijaciji sa tekstovima, magijom zagrobnog života, religijom i večnošću. Kolosalna i monumentalna arhitektura Egipta igra ogromnu ulogu. Sama veličanstvenost i starost ovih struktura budi maštu koja nudi prosto neiscrpan izvor spekulativnih odgovora.

Uz već postojeće parametre egipatskog društva i religije, uvek možemo da se upustimo u slobodnu interpretaciju namene piramida, sfinge ili bilo kog drugog spomenika, da li je možda bila nešto više od onoga što zaista jeste. Ovakvim korišćenjem elemenata kulture, religije i umetnosti i njihovim pripisivanjem određenim fiktivnim događajima ili fenomenima, misterija se samo produbljuje dalje što je sa jedne strane pozitivna stvar, dok sa druge zaista izvrće ono što znamo o ovoj kulturi.

Još jedan vrlo važan motiv su same ličnosti iz Egipatske istorije kao što su vladari Kleopatra, Nefertiti, Ramzes, Imhotep, Tutankamon, Džoser, Kufu, biblijske ličnosti – Josif, Jakov, Mojsije ili bogovi Oziris, Anubis, Apep, Horus, Ra, Izida, Bast/Bastet itd.

Stargate-Movie-Poster-1994
Od svih filmskih ostvarenja do sada, nijedan se nije toliko oslonio na egipatsku kulturu u celini koliko film Zvezdana kapija (Stargate, 1994) koju je režirao Roland Emerih a napisao Din Devlin. Ovaj film bio je osnova za naučno-fantastičnu franšizu koja traje neprekidno 14 godina i proteže se u tri igrane serije: Stargate SG-1 (koju prate još dva filma – Stargate: The Ark Of Truth i Stargate: Continuum), Stargate Atlantis i Stargate Universe. Uz to postoje i animirana serija Stargate Infinity, video-igre, novele, stripovi i drugi radovi.

U ovoj sagi, već početna premisa bio je artefakt prstenastog oblika vanzemaljskog porekla koji, kada se uključi, postaje portal koji predstavlja način momentalnog putovanja kroz svemir koristeći crvotočine i omogućava istraživanje velikog broja svetova. Glavni lik je, kao i u većini tematskih filmova o Egiptu, neshvaćeni egiptolog koga ismeva cela naučna elita zbog teorije da su piramide u Gizi u stvari kosmodromi za vasionske brodove, što se na kraju ispostavlja kao istina i na ovim dvema “činjenicama” se dalje gradi mitologija same serije i filmova, koja uporedo i uspešno integriše najveće svetske mitove – kako egipatske, tako i rimske, grčke, keltske, norveške, majanske, astečke i dr.

Na ovom primeru – iako je u pitanju naučna fantastika – uspostavljena je, na jedan vrlo sistematičan način kroz dug period godina, jedinstvena naracija uz pomoć mitologija starih kultura stavljanih u kolosalni kolaž, koji omogućava da se uzme nešto što svi mi prepoznajemo i da mu se da novi smisao – koji dalje dozvoljava da se upustimo u spekulacije na pitanja koja su i otvorena ili neodgovorena; da damo odgovor na malo drugačiji način od objašnjenja koje imamo, ali pritom dopustimo sebi da to proživimo i ponovo pronađemo sebe.

Pozitivna strana filma je ta da predstavlja jako dobar teren za isprobavanje scenarija koji su do modernih vremena bili pseudonaučne hipoteze i na taj način ih pretvore u čistu zabavu, ublažavajući mešanje u legitimitet naučnih istraživanja (od čega egiptolozi imaju vrlo velike glavobolje), a zapravo zamagljujući pravu interpretaciju i popularizaciju nasleđa – što je takođe jedan od pluseva poslednjeg nastavka Indijane Džonsa.

Iza mita nauka uzvraća udarac

E sad, nauka je malo razmišljala u poslednje vreme kako da pridobije publiku za sebe tako što je odigrala upravo na istu onu kartu egiptomanije i mummy-manije. Nova arheološka otkrića i najsavremenije naučne metode – CT skeniranje i istraživanje DNK – dale su mumijama novu dimenziju i postavile ih kao jednu od najreprezentativnijih tema na dokumentarnom filmu u poslednjoj deceniji. Programi kao što su The curse of Tutankhamen i The Curse of Cocaine Mummies uključilo je The Forgotten Mumies, Magic of the Mummies i Secrets of the Mumies.

Čak je i Hauard Karter bio “oživljen” kroz glumačku interpretaciju u serijalu A&E Biography. Godine 1999, gledaoci su širom sveta mogli da prate direktan prenos iz Egipta koji je vodio Zahi Havas, u kome se pred njihovim očima „otkrivaju“ mumije. Sledeće godine gledaoci su imali prilike da uživo gledaju otvaranje grobnica zlatnih mumija (The tombs of the Golden Mummies), kada je rimejk filma “Mumija” bio premijerno prikazan. Godine 1999, zvezda filma, Brendan Frejzer je bio domaćin u TV emisiji „Mummified“, koja je uključivala Frejzerovu naraciju „Mummies: the Real Story“. Još jedan nedavni TV program, „The lost mummy of Imhotep“, bavio se traženjem grobnice slavnog prvosveštenika iz vremena treće dinastije, koji se upoređuje sa karakterom iz nedavnog filma. Postoji mnogo sličnih serijala koji prikazuju druge aspekte egiptologije, od piramida do života faraona. Takođe, postoji veliki niz popularnih publikacija – još jedan medijum kojime sebi možemo približiti civilizaciju starog Egipta. (Lupton, Mummymania, in “Consuming ancient Egypt”)

Očigledno, fantastično predstavljanje egipatskih mumija, bez obzira na to koliko je utemeljeno na istorijskim činjenicama, pospešuje interesovanje za legitimnu egiptologiju. Ali, takođe možemo reći da je jako prisustvo egiptologije u popularnim časopisima i dokumentarnim filmovima u poslednjoj deceniji odigralo ne tako malu ulogu u oživljavanju izmišljenih mumija. U simboličkoj vezi svaka oblast, bilo činjenična ili izmišljena, hrane se istim, kao i jedna drugom.

Advertisements