Milan B. Popović – Vreme brutalnih dobronamernika

Gde je ljubav iščezla?

„Sem bremena morbidnog vremena, ja ovde ne vidim nikoga. Sem bremena modernog vremena, ja ovde nemam nikoga.“

Milana sam upoznao na nekoj od ovdašnjih lokalnih svirki, razmenili smo par reči, i tako na par događaja. Pričali smo o raznim temama koje se tiču života, ali i besciljnih i apstraktnih filozofskih dubina.

Iskreno nisam neki ljubitelj poezjie, nitisam dovoljno pismen i načitan da bih mogao da se uhvatim u koštac sa tekstom koji bi trebalo da sledi ovaj uvod, ali svakako ću pokušati da vam predstavim jedno domaće književno delo. Nakon pažljivog iščitavanja, mislim da je u najmanju ruku delo jedne iskrene duše, koja u svoj buci života pronalazi načine da ispliva, u kome se individua suprotstavlja vremenu koje više ne potencira umetnicki dodir i život kojiu metnik daruje slikama, rečima, notama, već suštoj industrijalizaciji i kvantitativnosti proizvoda koji će se plasirati u vode tržišta.

Ovde nije reč o takvom delu.

Naime, sama knjiga podeljena je u pet tematskih celina koje se međusobno razlikuju i otkrivaju višeslojnost i tu komplikovanu jednostavnost autora. Na šta mislim? Pa na način na koji Milan u malo reči uspeva da izrazi apsolutno svaku ljudsku emociju.

To je po mom mišljenju izueztno teško, potrebno je biti mudrac ili pesnik u ovom slučaju da bi takvu jednostavnost postigao. Moram reći da me je osećaj ritmike iznenadio, jer je nema! Dok sam čitao nisam uspeo da se osetim sigurno u kandžama poetskog kanona, već me je svaka reč probadala svom težinom. Ponekad sam se pitao do koje granice može nečije ludilo da te odvede? Da li možeš da ga doživiš ili proživiš?

Sad znam, jer me je tamo ova knjiga odvela. U meni je proizvela većinu onoga što je u svima nama uspavano i samo čeka da spustimo gard, da bi nas uništile polako, ali sigurno. Kratka i odsečna forma koju autor koristi, samo povećava taj osećaj. Mogu priznati da sam mnogo puta osetio nelagodnost prilikom čitanja. Osim ličnih emocija, koje autor tako rado poklanja etru, možemo da vidimo i njegova razmišljanja koja prevazilaze lokalno, globalno i životno iskustvo čovečanstva.

Sive misli naše sive realnosti, koje su svuda oko nas. Voleo bih da citiram jedan deo pesme (ili u ovom slučaju celu) „Živite li?“ koja se obraća baš u tim tonovima: „Sem bremena morbidnog vremena, ja ovde ne vidim nikoga. Sem bremena modernog vremena, ja ovde nemam nikoga“To je samo jedna od mnogih koje nam govore o pesnikovoj osetljivosti, o ljudskoj krhkosti. O otuđenosti koju osećamo kada se probudimo, kada hodamo punim ulicama, kada shvatimo da ne pripadamo mestu i vremenu u kome živimo.

Pošto nisam čitao „Molitve tetoviranog srca“, koja je prvi deo ove triologije, mislim da nemam kompletnu sliku , ali sudeći po ovome, verujem da prati istu ili bar nijansu ove boje. Mogu vam preporučiti nekoliko trenutaka ovog dela kao što su: Tražim te, Svet, Čekam, Možda svakako, Zarđao vek, Večni, Igra…Verujem da će svako od vas imati svog favorita, zato nije nužno da uzmete ovo kao odrednicu, već kao neko moje prepoznavanje sa autorom.

Ne bih dalje delio moj lični utisak sa vama, jer verujem da će svako drugačije doživeti moć reči, kompoziciju i atmosferu, koju ćete definitivno osetiti nakon par stranica i koja će vas obuzimati kako se budete bližili kraju ovih korica. Mogu reći samo da mi je drago što sam imao prilike da upoznam dušu jednog sanjara, makar i površno, a vama isto preporučujem.

Advertisements